Neobjavljene, a lepe. Priča treća.

Nisam vam ja neka sa datumima.

Da sam kao što nisam, pisala bih ovaj post pre dva dana.
Obzirom da sam takva kakva jesam, pišem ga danas, dva dana posle.
Dva dana posle tačno godinu dana od kako živimo u Beogradu, u ovom stanu.
Dva dana i godinu dana od kako on ima drugi posao; od kako imamo drugi život, drugi vrtić, druge tablice, knjižice, karte i kartice. Drugi komšiluk, bakaluk; drugu baku na pijaci i tetu u Pošti.



Oni su otišli daleko.
Baš daleko, preko okeana, preko mora i gora.
I otišli su, jer ima godinu i kusur dana od kako njihov on ima drugi posao.
Otišli su iz prostora koji su montirali baš da im se sviđa, baš da ga vole i da se u njemu ušuškaju.
Da im dnevna soba bude kao suncokret, da garnitura bude braon, a zid žut; da ona stavi svoju omiljenu zelenu na zid na koji ona hoće i da klupa sa srcetom bude na terasi.
A onda je na red došla selidba.
I njihova i naša.

Onda je trebalo da ja svoju kofu bele farbe unesem u njihovu i njenu zelenu i žutu zonu.
To nije lako. Nije lako nekome prefarbati zelenu belom, znate. I žutu.
Nije ni njima bilo lako da sve svoje stvari spakuju u kutije, da danima na tim kutijama pišu neka slova, da kobajagi znaju gde je šta. I da to sve odnesu na jedno mesto za čekanje.

Želela sam da nam svima bude malo lakše u situacijama u kojima smo se nalazili; kojima smo se u osnovi veoma radovali, ali koje su u istoj toj osnovi veoma stresne, koliko god dobre i lepe bile.

Zato sam napravila ogrlicu.
Napravila sam im stan za poneti.
Raspored kakav im je ostao u glavi i u srcu, a da može da se stavi oko vrata ili da se samo spakuje onako u torbu, pa da se ima sa sobom.




Zelen kanap, pa na njega: braon ulazna vrata, malo belog zida u predsoblju i svetlo drvo prirodno za plakar sa strane. Onda boja i materijal parketa, pa kamen za pločice, bela vrata špajiza, pult od drveta  i šporet crni. I tako po redu i preko reda: žuti zid u dnevnoj, zelena vrata male terase, žuti luk iznad pulta i braon i braon garnitura. Jedna baš velika slika i lusteri što su baš kao ta perla. Nanizala sam i kupatilo i malu sobu i veliki krevet i na njemu pokrivač. I završila malim drvenim a crvenim srcetom, baš kao što je ta mala crvena i drvena klupa na terasi.



Ovako su stan mogli spakovati u kofer pa u avion i preneti ga na drugi kraj sveta. Da im bude tu, kad zatreba.
A mi smo našu belu bezbrižno namazali, zamazali, ofarbali i zabeleli, da nam bude taman.

I eto, baš godinu dana i dva dana danas, od kako smo prvi put spavali na onom gore krevetu u maloj sobi, dvanaesta perla posle srca crvenog.

Neobjavljene, a lepe. Priča druga.

Da se odmah razumemo: priča druga nije tolika inspiracija kao Priča prva.
Priča prva je prva i to je to.
Listam album, gledam koju mi sledeću diktira i hvata me blaga panika što ne mogu da se setim Priče. Panika je utoliko veća što me je na momenat paralisala za svaku sledeću ogrlicu, pa mislim kako zapravo više priča nema, nego samo ogrlice.
Ali nije.
Ne može.
Tako ne ide.
One su tu, jer se bar neka reč vezuje za njih.
A neke se nadovezuju jedna na drugu. Kao ove ovde.

Suknja. 
Od Ane iz prethodnog posta.

Stavila sam izabrane perle na gomilicu, izabrala konce, materijale i opcije i sve to objedinila.

Ova, kao i ona prethodna, a kao i još neke zapravo, se nose u Ljubljani.
A i putuju svetom, znam.
Nije li to divno?

Neobjavljene, a lepe. Priča prva.

Imam jedan folder, zove se Neobjavljene, a lepe.

I svaki put kad ga prelistam, kažem: Ju, što su lepe!
I zapitam se: A što ih nisam objavila?
I kažem: Šteta što stoje.
I uradim: ništa.
Baš jedno lepo, veliko ništa.

Ne znam zašto je danas taj dan, ali danas je. Od danas ću da objavljujem po malo ili po jednu ili po sve, i da vam pričam priče o njima. Ako se setim. Ili ako ih nađem. Ali, pokušaću, stvarno.
Nije neko vreme za pravljenje čestite koncepcije i disciplinovano sprovođenje iste.
Vreme mi je gomile čistog i prljavog veša, vreme mi je rasturenih igračaka po stanu i studija zatrpanog materijalima i neznamvišečim. Vreme mi je haotičnog, ali rada.
Nekad je, izgleda, baš takvo vreme pravo vreme za početi nešto.

Dakle: prva.



Za Anu. Pravile smo je po suknji. Poslala mi je fotke suknje, pa smo poklapale nijanse, kombinovale materijale i uklapale sve to u ovaj model ogrlice. Obzirom da su oba dela heklana koncem, izabrala sam dva različita rada.
Lepa roze i lepa ljubičasta, sa baš tom narandžastom. I malo srebrnih detalja. Baš kao sa slike:



Danas je Ani rođendan. Nije da sam montirala da baš danas pišem post i da pišem baš o Ani i njenoj ogrlici, ali neki fakat dobar random je to super namestio.

Zato Ana, srećan ti rođendan!

Priča o glini

Kada je glina i priča o glini u pitanju - zatreperim. Oči porastu, uši takođe. Stanem, krenem, uozbiljim se, nasmejem se, zasijam, pošizim od uzbuđenja, radosti, strasti... svega!
Nisam znala koliki je to san bio, dok se nije ostvario. Dok nisam dobila improvizovani vaučer za kurs keramike. Na rođendan.



Posle četiri sata časa, koliko traje svaki, svake subote, ja nisam umorna, potrošena ili gladna. Ja sam u petoj brzini, izlećem pomahnitalo na ulicu i ne znam gde pre i šta pre i kako i kada da sve to uradim sa tom magijom od blata što se peče na milijardu stepeni i ima krš nekih pravila koja nikako da pohvatam.

 

Da li glazura ili engoba, da li prvo visoka ili prvo biskvit, da li glazura preko engobe ili obrnuto, da li glazura pre ili posle biskvita? I šta sad sa tolikim mogućnostima da radim?
I kako da kupim točak od stoiljada evra odma sad odma i peć od pola miliona i kako da sve to smestim na terasu? I šta da radim sa tolikim činijama i šoljama i posudama i tacnama u životu, kad ni ove ne znam gde da držim?
Ne znam, ali glina je postala moja strast i tek smo počeli. Ima da stane na terasu, ima da imamo kuću od sudova i kraj.





Kasnije su mi se uključile lampice za perle i nakit. Rekao bi čovek da je to prvo, inicijalno, da sam zbog toga krenula, ali nisam. Kada sam shvatila da mogu da pravim keramičke perle, kada sam shvatila kako se prave, kada sam krenula da ih pravim, mazim i grlim.. dokusurila sam se.
Otvorile su se nove opcije, mogućnosti i rešenja i bilo mi je jasno da kurs neće trajati preporučena minimalna tri meseca, nego malo duže. Ili mnogo duže.



Jednoj keramičkoj perli je potrebno mnogo vremena, rada i truda, da od komada zemlje postane šarmantna kugla.

Da bi perla bila velika a nosiva, mora biti šuplja. Da bi bila šuplja, potreban joj je kalup. Da bi bila kakva bih ja volela da bude - napravićemo joj custom kalup. Ili dva. I praviti perle u kalupima dan i noć, a češće noć.



Staviti taman gline, staviti glinu taman svežine, biti strpljiv pa sačekati da se spoji kako treba, biti nežan pa ne ugnječiti tako sveže. Osušiti kuglu na taman da se da rezbariti, rezbariti a ne probušiti, rezbariti a ne ugnječiti i polomiti. Izdržati da ne pipkaš svaki čas jelgotovojelgotovo ili mogla sam još samo trunku ovde. Ne. Ne pipaj, pokvarićeš.





Rezbarila sam s ljubavlju, glačala kašikom ( glačala u pogrešnoj fazi, al' neka me kad volim ), lupkala varjačom da dobije željeni oblik, bušila male rupe, bušila srednje, bušila velike... divila im se u svakoj fazi razvoja i nemala trunku strpljenja da vidim kakve će biti gotove.







Šmirglane su, farbane, šarane, potapane, vrtene, sušene.
Psovala sam oksid gvožđa i pokušavala da zapamtim koji je onaj što se lakše skida sa ruku.
Transportovala sam ih od škole do kuće, držala u krilu i umotavala najbrižnije na svetu.
I onda, kada su konačno bile gotove i kada sam konačno bila spremna da se razdvojimo, napravila novu kolekciju.
Nove kugle u mom životu uklopljene su uz heklane perle, uz drvene perle, uz lanac, voskirani konac i džins. I još po nešto.



























Da se razumemo, sve ovo ne bi postalo ovolika pasija da moji učitelji, Marija Milin i Aleksandar Vac nisu imali brdo strpljenja i entuzijazma i da im se oči nisu caklile na moje ideje i hiljadu i jedan prohtev.
I, pre svega, sve ovo ne bi imalo prostora da postane ovolika pasija da nije podrške za čuvanje dece, uspavljivanje i borbu lavovsku dok se Novičićeva bavi keramikom. I posle toga do pola noći priča o svojim impresijama.

A kakve su vaše impresije?

Uske pantalone

Jel peglate vi farmerke?
A koje su vam omiljene? Svetle? Tamne? Sa elastinom ili kakav elastin šta mi pada na pamet?
Ste ih pocepali na kolenima?
Ako se pitamo o farmerkama, elastin ne volim.
Između tamnog i svetlog džinsa, preferiram tamniji. Ili bar neku sredinu.
Nemam pocepana kolena, ali sam okej sa tim. I ne peglam džins. U stvari, ne peglam ništa.

Jednom, nekada davno, sam za Nevenu napravila jednu 'vaku. Model iz ove kolekcije, ali teksas tema.



I nije mi padao na pamet taj teksas do evo baš pre neku nedelju. I tako mi je dobro pao na pamet da sam jutros mislila da ću zauvek praviti teksas i samo teksas. Ali pošto nemamo toliko vremena u životu, hajde da pustim ovih nekoliko, a posle ćemo videti.

Prvo, pošto sam se zaletela sa teksasom, stavila sam ga na obe strane. Jedan tačkasti točkić, da me želja mine i ostalo onako kako ja zapravo najradije nosim džins. Uz belu majicu i nešto crno. Kanap ako se zadesi i to je to.



Onda sam shvatila da ću naredne praviti u tom stilu. U stilu odsustva šarenila i boja, u prisustvu jednostavnosti. Odatle jedna lapo-lapo; malo džins, malo teget i puno belog. Heklanog, zamršenog, plastičnog i tako tog..



A gde je belo, stavimo malo i crno. Ili mnogo crno.



Onda jedna sa perlicama. Sa mnogo perlica, mnogo nizanja i heklanja, ali voljenja. Sitan hekl i biće ga još.



Jedna minimalistička u istoj tolikoj količini. Komada jedan, planiram komada više.



I konopac. Konopac u boji kanapa, obostrani džins i krupne kugle raznih radova.



Dakle, teksas sezona!
Čini li vam se udobno? :)

Lete, lete, lete... ogrlice!

Bilo bi super da sad raspalim neki najbolji post na svetu! Neki strava tekst, pa neka ultra šarmantna inspiracija, pa ne znam ni ja šta. To sam valjda očekivala sada od sebe, kada je u pitanju blog. Da svu tu akumuliranu inspiraciju prospem odmasadodma i napravim neznamšta.
Ali, nećemo se ložiti previše; nema od toga sada ništa.

Inspiracija mi se preusmerila na ogrlice. Radim dan i noć, radim mnogo i jako mi prija. Nedostajao mi je posao. Nedostajao mi je rad u kontinuitetu i lepo je što ga sada imam. Pet radnih dana u cugu- vau! Deset? Ludilo! Heklam, vrtim, nižem, kombinujem i fotkam...

Kolekciju inspirisanu Ptičicinim fotografijama sam započela jednom od ideja, a to je da nema jasnog koncepta. Nema sad je počelo i sad se završilo, nego je ostalo malo otvoreno i malo drugačije od dosadašnjeg rada. Plivam onako kako me nosi i kako ogrlice donosi :D.

U skladu sa tim pravilom da pravila nema, slobodna sam da nastavim tamo gde sam kobajagi stala.
Kod fotke koja se zove Composition. Everywhere.

Ako mene pitate, to izgleda ovako:

I, ako mene pitate, to izgleda još četiri puta ovako.
Zlatno, sa drvetom, sa semenkama iz Brazila i perlica sitnih hiljadu.



I šareno izgleda. Sa perlicama iz Zagreba, sa jednom iz Atine, sa novim smotuljcima od polimerske gline i par komada staklenih.






Izgleda i belo. Svuda su sitne, mnogobrojne i heklane perlice. Sem toga, ovde sam smestila drvo, pa glinu i još po nešto.


Izlgleda i crno, na tačke i na žuto. Mala veza sa ovom malom kolekcijom je drvena perla bojene u crno, pa tačkana u belo. Posle sam u sledećoj Točkastoj tačkastoj kolekciji nastavila u sličnom maniru, što ste verovatno primetili.



Dok ovo listate, pripremam još. Ali polako. Za početak, kako vam se dopadaju ove lepojke?
I šta radite inače? :)
Nismo se dugo videli ovde.